Мртви говоре

Посетио сам мртве,
Ходио сам у дубине заборава.
Зову ме, покушавају нешто да ми кажу.
Њихове речи су меланхолија далеког Кавказа,
Приказа странца у жези асфалта.
Њихове речи су творење нектара,
Одблесак разума у тами утробе.
Ветар дува, походим мртве.
Веје њихова сакралност кроз чекиње моје браде и косе,
Са собом носе своје тајне, далеке и незнане.
Мртви говоре,
Живље и нејасније,
Жаморе мом наивном уху,
Што гласније то нејасније.
Певају елегију живима,
Елегију јадања и страдања,
Сталног распадања и измицања,
Певају о човеку.
Држе опело живима,
Недељом ујтру,
У мермерној хладноћи и гробној самоћи.
Подсећају живе,
Све су ближе.
Не ходи у дубине заборава,
Све си им ближе.

Вратити се кући је страшно

Вратити се кући је страшно,
Врата и даље шкрипе,
Мува зуји, небо је плаво, трава зелена.
Враћаш се брату, сестри, мајци, оцу, жени, мужу, никоме, ничему,
Или бар ономе што су били кад си их оставио.
Очи су им ситније,
Радују ти се,
А можда и комфору навике твог телесног хујања,
Твом тртљању и бесциљном хучању.
Како је страшно вратити се кући,
Вратити се да згазиш мрава, опсујеш комшијског пса,
Попушиш цигару, разбијеш чашу, купиш хлеб.
Себе ткаш назад у стварност из које си се насилно истргао,
Твоја празнина је кренула да се зацељује или бар да се прихвата,
Одвраћајући поглед од ње или је прескачући.
Сви повраци су страшни,
Ти отцепљен од неког другог неба,
Враћаш се као уморна блудница истом мучитељу,
Враћаш се да банчиш где си стао, животарећи из дана у дан.
Или је све то један дан? Као да можеш да прецептујеш,
Сливају се ионако у сву бесконачност једне секунде.
Застрашујућ је повратак кући,
Видиш скелет свог живота никад јасније,
Видиш структуру којом си живео… којом живиш,
Најлабавију, повезану струнама значења које јој ти придајеш,
Видиш да је твој скелет крхак, ти си крхак.
Пут до куће је најтежи,
Свако погрешно скретање, пљување по улици,
Гажење опушака, шутирање камења је безнадежно.
Теби добро познате случајности, заправо никад случајне,
Све је то варка за неминовно, куповина времена свом страху.
Колико је само тешко ићи кући,
Толико, да с уживањем мислиш на влажност ваздуха,
На жегу асфалта,
На тишину места с ког долазиш,
Недостаје ти ваздушни притисак места с ког долазиш.
Кућна тишина је увек иста, отрцана и учмала,
И ти си заједно с њом отрцан и учмао – корпускула пуна бува.
Свакако, заобићи ћеш рупу на путу, избећи ћеш комшију,
Растераћеш свраке, купићеш себи време или ћеш бар покушати.
Бити код куће је страшно,
Кер смрди, сијалица и даље трепери, сто се клати,
Неко хрче, вечера је топла, сунце залази… и излази,
Још један дан прође, међутим овај тренутак неће никад.
Код куће си,
Хималаји су далеки и плави, смоква у углу дворишта и даље вене,
Деца једу јабуке, бандера је запишана, мачка је згажена на улици,
Ти си стран, себи и другима.
Ето, код куће си.

Лето

Ти си попут воде,
Све слободе су твоје,
Све твоје је моје,
И радници што се зноје,
И пчеле што се роје,
И све живо што у твоју част поје,
Све моје је твоје.
Ти си плаво, готово прозирно,
Ти си сваки мирис ноћи,
Воз са станице што ће поћи,
Бол за који се надамо да неће проћи,
Странац који ће нам помоћи,
Крај од ког бежимо, као да неће доћи.
Ти си прозирно, готово плаво,
Попут воде си,
Немаш облик,
Неухватљив си,
Све нас милујеш,
У дубокој ноћи,
Све нас давиш,
У дубокој ноћи,
И ништа нам не дугујеш,
Ни извињење,
Ни исцељење,
Све си то ти.
Попут воде си,
Не могу те ухвати никад,
Међутим ти мене успеш,
Сваког маја и твој сам до септембра,
И сваки пут се надам се неће бити краја.
Прохујали дани и ноћи,
Хоћу ли моћи,
Да наставим с овим,
Да се носим са свим новим,
Опет је дошао крај,
Носиш са собом мој изгубљени рај,
Отишло је још једно лето,
Зар времену ништа није свето?

Андреј Здравковић — Три песме