Category Archives: Критика

ПРЕДОСЈЕЋАЈ АНТИКИТЕРСКОГ

Александра Батинић, Антикитера (Бранково коло, 2019)


Критичар Поенте и песник
Милош Пуђа

Савремени пјесник оптерећен поезијом у малом не сагледа ни на тренут ширину “космоса” у ријечи микрокосмоса. Космологија је сасвим случајно наука о звијездама, а не о пјеснику.

Увертира о васиони постоји само као свеза с насловом Антикитера, да се оправда критичарев наум звучати ученије но што треба, да се оправдано не забави причати о Антикитери, а зборим о антикитерском строју. Али то није моја кривња, јер ова збирка не заслужује спољашну критику кад ју је већ сама себи подарила.

Збирка отвара с „Диплама“, ћурликалом и зазива се на прољеће, натурализацијом музе, да с почетком године подари и снагу да се откупи смрт сунцем и ватром, да васкрсне се пјесма и глас пјесников неумрли; те се наставља с скоро митолошким биљем у Србља – расковником, босиљком и пеленом, гдје постоји колебање пјесникињино наставити или кончавати; гдје се одбија чемер дедовине, а опет позива на словенство и Дњепрову трску. Одавши те почасти свом матерњем језику, из којег пјесник антејски црпи сву своју силину и моћ, пјесникиња наводно губи наду и истином сматра тужни лелек међу нама и нама. Али, оправдано, јер пјесник схвата дијалектички процес пјесме, и умријевши Зорњачом заклоњена, опет јој прсти ничу и опет их прождире мрачна вода. Једино тако можемо прећи из Апеирона у Агапе, из неограничене бесконачности у бесконачну љубав.

Агапе зачиње поема светом Ђурађу. Пјесникиња пјева да корена више нема / ова лажна шума и да су је напустиле све рањене жар-птице. Чему те птичурине, те гавран, те пијетао? И пјесникиња одлази, и снијег и вјетар, и слет поноћних звијезда ју зове у трезвену даљину. Да је пјесникињи знано да је пјесма себи знана указује стих Питање само себе пита  („Поток и камен“).

О пјесмама у збирци нећу више говорити, јер је теорија дана у првој половини, да би се допуњујућа пракса надовезала у другој, гдје је пјесничка зрелост видљивија него у првој. „Posteris“ показује јасноћу стиха, очигледност слике, која као да је изгубљена међу савременим пјесницима, тој умишљеној дјечурлији, која је писац само на фотографијама и у облачењу, а у писаној ријечи није одмакла од цмиздрења. Дајем вам пар стихова (само из „Posteris“-а) као образложење:

Прстима клавирским шетам по крстовима,
Засвирам прелудијум предачким квартовима,
нечијим. Расплиће маглу лелек животиња.

Застајем, неплодна, да се умножим поленом,
на ветру, прашником љиљана живих уздаха.

Нешто је у цвету јекнуло бршљан тонове дробио

Пјесникиња влада синтезом савремености и ономадности, узимајући хладне, техничке слике коришћења фотоапарата, тековина режисирања; узима обезличене слике археологије и бездушности према давно умрлим, с турстичким обиласцима и ствара конкретну сублимацију васколиког искуства људског. Гдје оно иде? Од слабог човјека који се нада, добијамо човјека који захтјева откоровљење (или своју кривњу). Од негдашњих звијезда које су јој клицале, од Мјесеца захтјева заглушење. И ноћ (као птица) излијеће и Свирала се копни и остаје Сунце искупити се.

Награђена књига песникиње Александре Батинић

Будући да сам искрен, могао сам посветити се техничким детаљима, наводити како постоји псеудо-метрика (тј. отприлично постојање уравнотеженог корака) и тако и овако, али не видим сврху. Ова критика треба натјерати читаоца да размотри ову збирку, која оправдано носи награду Бранкова кола. Српска поезија се сигурно (па и полако) удаљава од шарлатанства слободног стиха, од крвавог штоса комбинације вулгарности и реализма, од надри-херметичног (тј. неразумљивог паламудисања) и иде ка разумном пјевању и тумачењу сложеног људског искуства, штавише савременом.

Материја бива удављена,
сваљена у прљаве углове мрака,
шок помера границе поимања
Рупа!

Реч и ништа више.

(„Inarticulare “)

Антикитера постоји као цјелина, уобличена; лопта без улаза – самосадржана и самозвана. Како и пјесма може постати самостојећа, заправо, како пјесма мора бити самостојећа (тј. да не мора постојати пишчево спољашње тумачење да се оправдала пјесма) тако пјесникиња пише:

Првородне, благословене
птице бејаху скривене од свију,
од огледала, од сенке своје.

Отуђише се тако
и сад нису моје.
(„Oчи“)

тако и ова збирка оправдава саму себе.

Милош ПУЂА