Ознака: поезија младих

Најчитанији у 2019, Душан Захаријевић

Posted on by Poenta

Поводом чињенице да је поезија Душана Захаријевића,
од младих аутора, била најчитанија на нашој страници,
уредништво Поенте је повело разговор о поезији са младим песником.

РЛ: У 2019. твоје песме су биле најчитаније на „Поенти“. Осећај је, јамачно, посебан, али бисмо свакако волели да знамо како се ти осећаш поводом тог сазнања?

ДЗ: Осећај је стварно посебан. Можда бих то најприближније могао описати као пуноћу осећаја благог задовољства, осећај да сам нешто урадио. Нећу рећи добро или лоше урадио, једноставно осећај да сам нешто урадио/створио, а читаност је реакција на то што сам урадио/створио. Дело живи у контакту са читаоцем, без обзира на то да ли је читање „позитивно“ или „негативно“. А добро је све док дело позива на читање, па и на поновно ишчитавање.

Лепо је знати да моје писање има поенту 🙂

РЛ: Судећи и по коментарима које наши читаоци остављају – а наше скромно мишљење са њима делимо – поенту свакако има. Који начин сматраш да је најбољи да поезија, данас, дође до читалаца – а кренимо од претпоставке да данас, ма шта причали злогуки, љубитеља песничке речи свакако има?

ДЗ: Наравно да има љубитеља песничке речи. Поезија је увек имала читаоце, уживаоце, поштоваоце или како год их назвали. Међутим, чини ми се да и поред тога није лако одговорити на ово питање. Нисам сигуран који је најбољи начин, али је свакако добро што постоје одређени часописи, портали, странице на друштвеним мрежама, фестивали и други догађаји на којима је могуће чути песничку реч. Јер, колико је битан простор за објављивање, толико је битно и јавно наступање и читање песама. Поред тога, мислим да критика и есејистика такође имају битну улогу у томе, мада ми се чини да ситуација може/мора бити боља, нарочито када говоримо о есејистици. Могуће је да грешим, али есеји о поезији и ономе што се данас догађа у песништву су нам потребни. Није решење само објављивати песме, вредновање и размена мишљења кроз критике и есеје су подједнако важни.

РЛ: Сложићу се са тобом, у потпуности, што се тиче есејистике и критике. Но, шта мислиш – могу ли до исхода истог значаја доћи они који поезију посматрају споља, као и они који је познају изнутра? Односно, шта различито могу – ако сматраш да могу – о посматрању песништва приметити једни и други?

ДЗ: Чини ми се да сваки аспект сагледавања има свој исход (неретко и исходе) који не мора нужно бити потпуно различит од оног другог, али свакако једним дело то и јесте. С друге стране, управо тај исход често може бити добра основа за сагледавање изнутра. Ради се о могућем и не нужном прожимању. Ако можемо некако да поједноставимо, посматрање поезије „споља“ могло би се односити пре свега на емоционални слој, можда и музички – дакле, све оно на шта читалац прво наиђе. Посматрање „изнутра“ захтева посвећеност, поновно ишчитавање, промишљање. Поезија је осећање, промишљање и делање. Кад кажем делање, пре свега мислим на напор аутора да реагује на то што осећа и промишља, а што свакако касније делује на примаоца, тј. онога ко са делом комуницира. Ако ствари додатно оголимо и померимо их до крајње линије, можемо рећи да је посматрање „споља“ (не)свиђање, а посматрање „изнутра“ мишљење. Свестан недостатака крајњих решења и сагледавања ствари „из крајње линије“, немам намеру да ниподаштавам било који приступ. Једноставно, реч је о различитим доживљајима,  приступима и схватањима поезије, а сваки од њих је легитиман. Отуда ће увек постојати оно што ће моћи да се осети, али неће моћи да се промисли, као и оно што ће моћи да се промисли, али неће моћи да се осети.         У том смислу, можда и није толико битно да ли ова два начина посматрања поезије воде до истог исхода, већ на који начин и у којој мери утичу један на другог, међусобно се потврђују и оповргавају. Не бих смео рећи да је то једносмеран или двосмеран процес/однос, биће да је мултидимензионалан и одвија се у свим правцима. 

РЛ: Поменуо си и присутност музичког слоја у поезији. До које мере, заправо, поезија и музика постоје заједно, а до које као одвојене уметности?

ДЗ: Мислим да никада нећу докучити до које мере поезија и музика постоје заједно и где је та граница која их одваја, али исто тако мислим да не могу постојати одвојено. Међутим, у неким размишљањима сам долазио до идеје да инсистирање на слоју звучања поезију може толико одвојити од смисла, да она изгуби значење и постане музика. Наравно, о овоме се може говорити теоријски, али још увек не знам да ли је то могуће и у пракси.
У поезији има много музике и обрнуто, она је есенцијални део песме и језика. Када говорим о овоме, не мислим само на звучање које се постиже римом нити на везани стих. И слободни и везани стих нуде могућности за развијање мелодије. Можда због тога слободан стих може представљати замку за песнике јер се неретко схвата као потпуна слобода, при чему се занемарују и мелодичност и рима, па стих клизи у разговорни стил. Све више схватам да је многолика мелодија језика, то је богатство које треба искористити. С друге стране, ни рима не мора бити само „очигледна“, много тога остаје неправедно запостављено у оним „неочигледним“ римама, у посебном распореду гласова, речи, пауза, белина. Нешто као када у музици имате скалу по којој свирате, а онда схватите да је музика и изван прописане скале што теоријски представља грешку – дисонанцу. Тако себи објашњавам џез музику која је све само не правило. Џез је у грешкама, али треба знати како и када те грешке искористити. Хармонија се прелива преко граница норме, да се тако изразим. Тако је и са језиком. Норма је битна за језик, али када говоримо о поезији, никако не смемо остати само у границама норме. Језик пева своје мелодије, унутрашња тектоника песме је подједнако битна као и спољашња.    

РЛ: Упознали смо те као песника, међутим ти се бавиш и музичким стваралаштвом. Да либи био вољан да поделиш са нама своју музику, и рекао нешто о њој?

ДЗ: Наравно, рад сам поделити са вама све што радим 🙂
Музиком се бавим одавно, тачније у 8. разреду сам почео да учим да свирам гитару. Нисам ишао у музичку школу, сам сам учио. У почетку се моје бављење музиком односило само на свирање других песама. Како сам временом напредовао, тако сам почео да размишљам у смеру стварања, а не само репродуковања туђих песама. У то време сам већ писао поезију, па ми идеја да напишем текст за песму није била страна. Полако сам почео да компонујем своје песме за гитару, а касније сам се посветио и учењу музичке продукције. Кад кажем да се бавим продукцијом звучи баш озбиљно, тако да морам мало да ублажим причу да не буде да сам професионалац. Напротив! Тек сам ушао у све то, учим и даље. Иако ми је веома занимљиво, није лако. Музичка продукција је посебна прича, а ја се трудим да оно што снимим бар мало дотерам да може да се слуша. У сваком случају, све радим сам. 
Прошле године сам покренуо и YouTube канал под својим именом где објављујем све што снимим и направим. Кажем направим јер није да само снимам песме за гитару, већ ме је пут навео и на идеју да зађем у „електронску музику“. Ово је изузетно широк појам, али рецимо да је то електронска музика. Ионако се не трудим да дефинишем то што радим. Тако да се тренутно на каналу налазе неке ствари из ове „електронске“ сфере које објављујем под именом DZ, а под својим правим именом и презименом објављујем песме које сам компоновао углавном за гитару и глас. За сада је то једна песма снимљена 2013. године, друга ће ускоро бити објављена, а имам у плану да снимим још неколико песама које већ неколико година чекају на то.
Ако некога занима, може да послуша шта радим. Уколико га заинтересује, на каналу може пронаћи и друге ствари:

 

РЛ: За крај – која је твоја поента?

ДЗ: Све ми се више чини да је поента – смисао (у најобухватнијем значењу, да не кажем смислу). То је исходиште и уходиште и без њега свет се не би држао (да се послужим стиховима који ми у овом тренутку употпуњују мисао).

Семе постојања што клија сред трајања.

Веровање у било какав смисао штити нас од равнодушности која све(т) поништава и уводи у стање пуког трајања. Живот је осећати смисао, живети значи стварати га. 

И кад ме већ вуче на стих:

 

Кад падне све, човечност занеми
Негде у свести гине мисао
Тихо aве душама устреми
Да огласи свеопшти смисао.

 

ПОСЕТА АНТИЧКОМ ГРАДУ

Posted on by Poenta

Катарина Пантовић (1994)

Прехладно је за јули
Јутрос ме је пробудио судар аутомобила на улици
Испијена сам попут листића за лутрију
Крхка као мирисни индијски штапић
Пребачена као кеса преко саобраћајног знака
Мртво тело крај пута личи на прекривене контрабасе
„Раскопине ме никад нису узбуђивале“
помишљам док се пењемо на тврђаву
Напоредо испред себе осећам мирис детета
Мирис невине мокраће, кекса и чисте коже
Идем као омамљена за тим траговима доброг детета
Порастао притисак
Зачепиле се уши од хормона и успона
Ступамо на тло
Колевке цивилизације, земне матери
Уто помислих
Највећи ми је страх
Да ћу бити боља од своје мајке

Интервју са Катарином Пантовић

Posted on by Poenta

Поводом објављивања прве песничке књиге Катарине Пантовић, под насловом Унутрашње невреме, члан нашег уредништва, Растко Лончар, је водио инспиративан разговор са ауторком.

  • Кроз историју, има случајева да су песници били одвећ неодлучни да своје стихове објаве. Има случајева када су се одрицали својих првих песничких књига. Како си знала да је твоја прва књига готова и спремна за објављивање?

            У питању су биле године и године превирања и одлагања. Пре ове, сада званичне, прве збирке имала сам спремну песничку збирку још у четвртом разреду гимназије, која је била сасвим комплетна у смислу броја песама, формалне организације по циклусима, наслова и слично. Била сам, међутим, свесна да је прерано за објављивање. Како сам сазревала, а нарочито са студијама књижевности и уласком у свет књижевне критике, почела сам да се упознајем са нешто другачијом „лектиром“, те је мој песнички сензибилитет (самим тим и стил писања) прошао кроз велике промене. Ову збирку нисам чак тенденциозно ни припремала, спонтано сам писала кад ми се писало, док нисам схватила да сам дошла до једног броја квалитетних песама који би задовољио, условно речено, формат прве, или било које, песничке књиге. Баш у исто то време сам добила још интензивније охрабрење које је дошло са разних страна да је време да објавим своју прву збирку, па сам рекла себи да више нема смисла ситничарити и чекати и послала је на конкурс за Прву књигу Матице српске. А иначе, што се тиче одрицања своје прве књиге, надам се да ми се то неће догодити, мада морам да признам да сам своју збирку узела у руке свега двапут откако је изашла из штампе. Све ме обузима некакав несхватљив стид, непријатно ми да је отворим и суочим се с њом. Наставила сам да пишем и склона сам да мислим да су нове песме још зрелије, па је можда и то објашњење.

  • Рекла си да су на тебе утицале студије књижевности, другачија лектира, између осталог. Уколико имамо у виду да свако наше искуство – независно од тога да ли га потискујемо у подсвест, под тепих, или држимо у приправности – неумитно утиче на обликовање нашег погледа на свет, на књижевност нарочито, који су то песници, односно, књижевници, за које си свесна да су утицали на твоје стваралачко Ја?

            То се такође мењало. У гимназијским данима највише су то били, како је то обично случај и за тај узраст типично, песници у чијој су поезији повишене емоције и сликовност, као што су Дис или Миљковић. Убрзо након тога окренула сам се читању Васка Попе и Новице Тадића, дакле сасвим различитом поетском сензибилитету. У једном периоду сам интензивно читала Јована Христића. Највише је, међутим, утицало активно писање књижевне критике, јер је то значило испратити уско савремену књижевну (песничку) сцену и критички се одредити спрам ње. Тада сам почела да читам (и да пишем о њима) наше савремене песнике и песникиње као што су Радмила Лазић, Драган Јовановић Данилов, Саша Јеленковић, Ана Ристовић, Дејан Алексић, Петар Матовић. Сад кад сам споменула Јеленковића и Данилова, допада ми се та транссимболистичка линија наше поезије која је била писана деведесетих година, мислим да је то песничка и језичка имагинација која највише одговара мом сензибилитету. Поред тога, како од почетка 2019. године радим као уредница у издавачкој кући Трећи Трг, свакодневно сам у контакту са сасвим новим рукописима и младим ауторима и ауторкама, што је нарочито подстицајно за моје писање. Пратим младу домаћу и регионалну песничку сцену (око ’90 годишта и млађи) и ту заиста има сјајних гласова и песама. Једноставно, много читам и самим тим и пишем, и схватила сам једну важну ствар: у периоду кад сам мало (или нимало) читала, нисам ни писала. Читање и писање су, у мом случају, међусобно условљена два чина.

  • Како би, за наше читаоце, дефинисала транссимболизам?

            Транссимболистима је Тихомир Брајовић назвао генерацију песника који су своје прве, или бар најзапаженије збирке објављивали током деведестих година прошлог века: Јеленковић, Данилов, Карановић, Радојчић, и чија је поетичка парадигма преузела нешто од симболистичке традиције, уклопивши је у савремене токове. У кратким цртама, за ову поезију је карактеристична упечатљива песничка слика или ситуација која се поступно гради, где се означено не именује директно, већ се његово постојање на различите начине сугерише или евоцира, дискурзивност, чист и јасан језички израз, нагињање ка херметичности, писање у сталним песничким облицима као што је сонет, али у слободном стиху.

  • С обзиром на то да си на позицији уреднице – а у нашој књижевној историји недостаје адекватних прегледа савремене поезије – које доминантне линије уочаваш у песништву најмлађих? Према чему се одређују, какав је њихов – а самим тим и твој – однос према стварности?

            Кад су прегледи савремене поезије у питању, не бих рекла да су сви досадашњи прегледи неадекватни, постоји одређен број добрих антологија савремене српске поезије – ако говоримо о песницима рођеним после 1975, одмах ми на памет пада обимна панорама Горана Лазичића под називом „Рестарт“ из 2014. године. Тешко је обухватити и систематизовати поезију која тренутно настаје превасходно јер је велика платформа (друштвене мреже, електронски часописи и блогови, конкурси, фестивали) што значи да је велики број рукописа, самим тим и аутора, у игри. Питање је ко од њих ће се задржати на првој (и јединој) песничкој збирци и одустати, а ко ће наставити да пише, објављује и таба себи пут на савременој песничкој сцени у правом смислу те речи. О томе је немогуће сад говорити и предвиђати – може се само нагађати – али за потпуно сагледавање неопходна је временска дистанца, који ми у овом тренутку, наравно, немамо.

            За некакво прављење антологије неопходно је прецизирати критеријуме при одабиру аутора, али „антологија“ тако преозбиљно звучи, и подразумева већи временски опсег и дистанцу. Али допада ми се идеја о прављењу избора, прегледа, можда најпрецизније  – алманаха младе српске поезије. То је идеја која се у мени копрца већ најмање две године, и било би занимљиво урадити нешто по том питању. Мада, док је ја реализујем, ови које сада сматрам најмлађима ће већ бити млада ка средњој генерацији, а изразитије ће на сцену ступити заиста најмлађи (2000. годиште и млађи). И ту поново упадамо у проблем. Систематизација актуелне поезије захтева брзо реаговање и јасну категоризацију, иначе се изнова враћамо у парадокс, који се тиче прикладне номенклатуре, ако ничег другог.

            Песништво младих (или најмлађих) бих такође оценила као парадоксално, тачније, као врло дисперзивно, разнолико, уз велику тежњу ка беспоговорној индивидуалности израза која се понегде и постиже, али истовремено као донекле унифицирано, слично у тематско-мотивском опсегу и општој атмосфери и тону песама. Мислим да је то зато што миленијалци имају врло препознатљиву иконографију: урбана свакодневица, несталност, проблематична геополитичка или локална ситуација, депресивна или манична стања, конзумирање различитих таблета или наркотика, нехајан и резигниран, или бар меланхоличан однос према стварности. Исто тако сам уочила тежњу ка обнови неоавангардистичких и постмодернистичких одлика, те је присутна и (графички) експериментална поезија. Много њих пише ангажовану поезију, или промишља о рату деведесетих. И још нешто, ово све важи и за велики број савремених романа.

            Однос према стварности у мојој поезији апсолутно дели нешто са свим овим што сам навела, можда се најпре може говорити о меланхоличном и резигнираном расположењу, с тим што бих рекла да се не ослањам (бар не за сад, и не свесно) на поменуте поетичке узусе, већ ми је битно преношење искуственог емотивног стања. У том смислу је мој песнички свет негде затворен сам у себе и бави се собом, што ће можда неки у данашњем контексту назвати и егоцентричним. Битно ми је да је поезија искуствена, уверљива и аутентична, да верујем у оно што прочитам и да она у мени изазове неко осећање. Не волим поезију за коју се осећа да је усиљена и промишљена. Ово о чему говорим можда и није на текстуалном плану доказиво, већ је пре нешто што се интуитивно осећа.

  • Читајући твоје „Унутрашње невреме“, приметио сам низ невероватно маштовитих поређења – храпаво попут мачјег језика, разапетост попут шишмиша, дрвеће као фигуре испијених светаца, сјај мртвачке постеље, руке отворене попут шестара и слично (а ничему, заправо, другом налик или попут). Шта микрокосмос са којим поредиш своја унутрашња стања и опсервације може да каже о твојој поезији, (п)о теби?

            Истина, то за поређења је истакла и Исидора Бобић која је написала први приказ моје збирке (изашао у октобарској свесци Летописа Матице српске). Те песничке слике сведоче о повезивању наизглед удаљених, чак и диспаратних елемената, углавном препознајем људско у предметном и обратно. Поредбене чланове, као што је можда и очекивано, доводим у везу углавном по физичкој/материјалној сличности или по атмосфери коју обе ствари (у мени) изазивају. Волим упечатљива и неочекивана поређења, било да их ја смишљам или да их читам код другога; мислим да ми је то, уз добру поенту на крају, највеће задовољство у поезији. То можда јесу „занатски“, стилски аспекти, али кад се боље размисли, ова два момента у песми су најчешће и окидачи за нека дешавања у читаоцу. Мислим да је, иначе, поређење у савременој поезији истиснуло метафору. Тешко је направити добро поређење, али је, богами, тешко сковати и добру метафору. Чини ми се да су чак и песници старијих генерација последњих година окренути пре поређењу него метафори, то је занимљив феномен.

  • Кажеш да се данашњи песници више користе поређењем – да ли мислиш да то говори нешто и о данашњем читаоцу? Уопштено, какав је твој претпостављени читалац, уколико га има?

            Сигурно да говори, поређење је као стилска фигура вероватно пријемчивије и приступачније решење ако имамо у виду ширу читалачку публику, али не само то, већ оно, бар из мог досадашњег читалачког искуства, некако иде руку под руку са наративношћу у поезији, са том „распричаношћу“ и употребом свакодневног језика, којем је савремена поезија без сумње склона. Петар Матовић, на пример, тако пише. Такође, мислим да тај поредбени везник „као“ или „попут“ пружа одређену дистанцу у датом поредбеном односу, и уопште производи другачији ефекат у односу на метафору, која, бар по неком мом осећају, захтева веће инвестирање маште и креативности, веће „напрезање“ ума при читању, јер то више није нешто што личи или подсећа на нешто, већ оно јесте нешто, што је потпуна другачија лирска ситуација. Метафора је, у том смислу, више на трагу херметичног (у најширем смислу те речи), док је поређење комуникативније.

            Што се тиче претпостављеног читаоца, нисам претерано о њему/њој размишљала. Извесно је да моју поезију ипак прати много више људи који припадају песничким и, уопштено, књижевним круговима, тако да могу да рачунам на „стручне“ коментаре. Десило се, међутим, неколико пута да су ми се јавили људи који уопште нису из тог света, који су, просто, прочитали моје песме на интернету и осетили потребу да ми се јаве и кажу да им се допадају. То ме је много обрадовало јер је било неочекивано, а сигурно аутентично с њихове стране. У том смислу, а имајући у виду своју поезију, рекла бих да ће моју поезију најбоље осетити они који су аналитични а сензибилни, који препознају одређене наизглед неважне ситуације као значајне за гибање унутрашњег бића, који су у дослуху са самим собом и својим осећањима, аутентични према себи и у свом односу према свету.

  • Са жељом да ти се захвалим испред нашег Уредништва, за крај бих те питао још и – која је твоја поента?

Буквалиста какав јесам, схватићу ово као онтолошко питање. Не знам! То се свакодневно питам и то је ствар коју упорно покушавам да одгонетнем у својим песмама.