Tag Archives: поезија

Лепота

Милан Ракић (1876-1938)

Јест, нема на теби ниједнога дела
да се моме оку могао да скрије,
ниједног превоја блиставог ти тела
да се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка часе
ти преда ме ступаш сва сјајна и жива,
знам када ће сузе око да ти квасе,
знам кад ти се душа милоштом прелива,

а кад у њој носиш сву топлину Југа…
Па ипак си сваког дана нова мени,
увек нова, увек тако чудно друга,
и никада слична јучерањој жени.

Та моћ твоја чудна заслепљава мене
разноврсним сјајем, мирисом, и бојом.
Ох, буди једанпут ко и друге жене,
да одахнем најзад пред лепотом твојом!…

Земља

Сања Николић

Поведи ме тамо где су људи добри
Јер овде се не осећам својим

Када су нас подизале
Наше Мајке су о овоме ћутале
Да ли су знале шта долази
Или се свет пребрзо мењао?
Док носећи свој капут
у туђем телу шетам градом
Душа ми вришти под кожом
И прсти само што је не стргну
Животињски, у агонији овог круга
Што се животом назива

А само смо сањали жито у пољу
Док га сунце милује у крај дана
И осмеси нам не силазе са лица
О како је бљутавог укуса сваки дан
Зато и сладимо себи ноћ
Не би ли се коначно пробудили у јутру новог света
О каквом су нам само баке причале
Е како су им руке биле топле тада
Док сада леже згрчене под овом хладном земљом заборављене, сем на моменте
На моменте попут ових
Када сопствену душу копамо
Јер очи одавно немамо
Да видимо колико смо погрешили
када смо веровали туђим речима и следили туђе примере
Не схватавши да упадамо у замку система
И сада живимо од сећања на малене дане,
Који су пролазили тако лако и снено
Са тим маленим ногама и рукама могли смо померити читав свет
И остајемо верујући у те приче о златној земљи где си срећан
О како ли се беше звала?
Да је нађем у књигама руских писаца
Или песмама српских војника
Реци ми мајко што сваке вечери плачеш тихо
Чекајући своје чедо да се јави из далека
Куда да лутам, у којој мапи да је нађем?
Ту обећану земљу
Где су људи добри
И ноћи чаробне
Ту ћу пронаћи себе
И пустити корење
Јер ни најлепше семе у отрованој земљи не клија
Ја ти мајко не смем рећи
Да лагали су те
Као што си и ти мене
Када су причали да она постоји
Постојимо само ми
А то што сија није земља
Већ душа
И зато сијај мајко, јер ћеш волети више
И праштати лакше
Јер ћеш блаже миловати
А мање корети
Ја срећну земљу нећу наћи
Али сам нашао себе
Оне ноћи када је овај свет заувек изгубио тебе

ПОСЕТА АНТИЧКОМ ГРАДУ

Катарина Пантовић (1994)

Прехладно је за јули
Јутрос ме је пробудио судар аутомобила на улици
Испијена сам попут листића за лутрију
Крхка као мирисни индијски штапић
Пребачена као кеса преко саобраћајног знака
Мртво тело крај пута личи на прекривене контрабасе
“Раскопине ме никад нису узбуђивале”
помишљам док се пењемо на тврђаву
Напоредо испред себе осећам мирис детета
Мирис невине мокраће, кекса и чисте коже
Идем као омамљена за тим траговима доброг детета
Порастао притисак
Зачепиле се уши од хормона и успона
Ступамо на тло
Колевке цивилизације, земне матери
Уто помислих
Највећи ми је страх
Да ћу бити боља од своје мајке

Елегија једне свиње

Војислав Илић (1862-1894)

Каква је то збрка? Шта се ово ради?!
Домаћин ме гледа, смеши се и слади.

Тај обичај ружан одавно се води,
Свиња увек страда кад се Христос роди.

Ја претурам књиге из времена стари’,
И налазим тамо различите ствари.

Православни ови кад год Божић славе,
Прво мотка звекне преко моје главе.

Било ти је свашта, свакојаких чуда –
Православна свиња несрећна је свуда.

Та овакву самрт ко би, врага чеко?
Дунаве, Дунаве, превези ме преко!

Ја све кривим Јуде, јер будале сви су:
Зашто добро њега разапели нису? –

Е па на што празник – то ми тешко пада –
Кад се јадна свиња понајмање нада?

Кад се лепо шири и по блату ваља,
Не марећи ништа што је блато каља.

Кад ни трага нема од ума и свести,
Кад једино мисли шта би могла јести.

Кад год Божић ови православни славе,
Прво мотка пукне преко моје главе.

Збогом, моје блато и крмаче “чесне”,
Збогом, тиха поља и дубраве лесне.

Ја се више нећу ваљати по блату,
Час последњи куца и на моме сату.

Ах, тај страшни часак ко би, врага чеко?
Дунаве, Дунаве, превези ме преко!

Одасвуд свет

Србољуб Митић (1932-1993)

Висине и дубине небеске
Једном пољубиће се
У малој топлој кости

Још ми срце испред чела лети
Још ме око окованог води
Страобама куд не смеју пусти

Кроз прозор велике куће види се
Међу високим запаљеним свећама
Угашен неко

Једном неки човек плугом извалио
Зарђали нож пројар
Врло важан

У планини у изби каменој
Мати сина у наћвама купа
Детенце се кроз камење сјаји

Интервју са Катарином Пантовић

Поводом објављивања прве песничке књиге Катарине Пантовић, под насловом Унутрашње невреме, члан нашег уредништва, Растко Лончар, је водио инспиративан разговор са ауторком.

  • Кроз историју, има случајева да су песници били одвећ неодлучни да своје стихове објаве. Има случајева када су се одрицали својих првих песничких књига. Како си знала да је твоја прва књига готова и спремна за објављивање?

            У питању су биле године и године превирања и одлагања. Пре ове, сада званичне, прве збирке имала сам спремну песничку збирку још у четвртом разреду гимназије, која је била сасвим комплетна у смислу броја песама, формалне организације по циклусима, наслова и слично. Била сам, међутим, свесна да је прерано за објављивање. Како сам сазревала, а нарочито са студијама књижевности и уласком у свет књижевне критике, почела сам да се упознајем са нешто другачијом “лектиром”, те је мој песнички сензибилитет (самим тим и стил писања) прошао кроз велике промене. Ову збирку нисам чак тенденциозно ни припремала, спонтано сам писала кад ми се писало, док нисам схватила да сам дошла до једног броја квалитетних песама који би задовољио, условно речено, формат прве, или било које, песничке књиге. Баш у исто то време сам добила још интензивније охрабрење које је дошло са разних страна да је време да објавим своју прву збирку, па сам рекла себи да више нема смисла ситничарити и чекати и послала је на конкурс за Прву књигу Матице српске. А иначе, што се тиче одрицања своје прве књиге, надам се да ми се то неће догодити, мада морам да признам да сам своју збирку узела у руке свега двапут откако је изашла из штампе. Све ме обузима некакав несхватљив стид, непријатно ми да је отворим и суочим се с њом. Наставила сам да пишем и склона сам да мислим да су нове песме још зрелије, па је можда и то објашњење.

  • Рекла си да су на тебе утицале студије књижевности, другачија лектира, између осталог. Уколико имамо у виду да свако наше искуство – независно од тога да ли га потискујемо у подсвест, под тепих, или држимо у приправности – неумитно утиче на обликовање нашег погледа на свет, на књижевност нарочито, који су то песници, односно, књижевници, за које си свесна да су утицали на твоје стваралачко Ја?

            То се такође мењало. У гимназијским данима највише су то били, како је то обично случај и за тај узраст типично, песници у чијој су поезији повишене емоције и сликовност, као што су Дис или Миљковић. Убрзо након тога окренула сам се читању Васка Попе и Новице Тадића, дакле сасвим различитом поетском сензибилитету. У једном периоду сам интензивно читала Јована Христића. Највише је, међутим, утицало активно писање књижевне критике, јер је то значило испратити уско савремену књижевну (песничку) сцену и критички се одредити спрам ње. Тада сам почела да читам (и да пишем о њима) наше савремене песнике и песникиње као што су Радмила Лазић, Драган Јовановић Данилов, Саша Јеленковић, Ана Ристовић, Дејан Алексић, Петар Матовић. Сад кад сам споменула Јеленковића и Данилова, допада ми се та транссимболистичка линија наше поезије која је била писана деведесетих година, мислим да је то песничка и језичка имагинација која највише одговара мом сензибилитету. Поред тога, како од почетка 2019. године радим као уредница у издавачкој кући Трећи Трг, свакодневно сам у контакту са сасвим новим рукописима и младим ауторима и ауторкама, што је нарочито подстицајно за моје писање. Пратим младу домаћу и регионалну песничку сцену (око ’90 годишта и млађи) и ту заиста има сјајних гласова и песама. Једноставно, много читам и самим тим и пишем, и схватила сам једну важну ствар: у периоду кад сам мало (или нимало) читала, нисам ни писала. Читање и писање су, у мом случају, међусобно условљена два чина.

  • Како би, за наше читаоце, дефинисала транссимболизам?

            Транссимболистима је Тихомир Брајовић назвао генерацију песника који су своје прве, или бар најзапаженије збирке објављивали током деведестих година прошлог века: Јеленковић, Данилов, Карановић, Радојчић, и чија је поетичка парадигма преузела нешто од симболистичке традиције, уклопивши је у савремене токове. У кратким цртама, за ову поезију је карактеристична упечатљива песничка слика или ситуација која се поступно гради, где се означено не именује директно, већ се његово постојање на различите начине сугерише или евоцира, дискурзивност, чист и јасан језички израз, нагињање ка херметичности, писање у сталним песничким облицима као што је сонет, али у слободном стиху.

  • С обзиром на то да си на позицији уреднице – а у нашој књижевној историји недостаје адекватних прегледа савремене поезије – које доминантне линије уочаваш у песништву најмлађих? Према чему се одређују, какав је њихов – а самим тим и твој – однос према стварности?

            Кад су прегледи савремене поезије у питању, не бих рекла да су сви досадашњи прегледи неадекватни, постоји одређен број добрих антологија савремене српске поезије – ако говоримо о песницима рођеним после 1975, одмах ми на памет пада обимна панорама Горана Лазичића под називом “Рестарт” из 2014. године. Тешко је обухватити и систематизовати поезију која тренутно настаје превасходно јер је велика платформа (друштвене мреже, електронски часописи и блогови, конкурси, фестивали) што значи да је велики број рукописа, самим тим и аутора, у игри. Питање је ко од њих ће се задржати на првој (и јединој) песничкој збирци и одустати, а ко ће наставити да пише, објављује и таба себи пут на савременој песничкој сцени у правом смислу те речи. О томе је немогуће сад говорити и предвиђати – може се само нагађати – али за потпуно сагледавање неопходна је временска дистанца, који ми у овом тренутку, наравно, немамо.

            За некакво прављење антологије неопходно је прецизирати критеријуме при одабиру аутора, али “антологија” тако преозбиљно звучи, и подразумева већи временски опсег и дистанцу. Али допада ми се идеја о прављењу избора, прегледа, можда најпрецизније  – алманаха младе српске поезије. То је идеја која се у мени копрца већ најмање две године, и било би занимљиво урадити нешто по том питању. Мада, док је ја реализујем, ови које сада сматрам најмлађима ће већ бити млада ка средњој генерацији, а изразитије ће на сцену ступити заиста најмлађи (2000. годиште и млађи). И ту поново упадамо у проблем. Систематизација актуелне поезије захтева брзо реаговање и јасну категоризацију, иначе се изнова враћамо у парадокс, који се тиче прикладне номенклатуре, ако ничег другог.

            Песништво младих (или најмлађих) бих такође оценила као парадоксално, тачније, као врло дисперзивно, разнолико, уз велику тежњу ка беспоговорној индивидуалности израза која се понегде и постиже, али истовремено као донекле унифицирано, слично у тематско-мотивском опсегу и општој атмосфери и тону песама. Мислим да је то зато што миленијалци имају врло препознатљиву иконографију: урбана свакодневица, несталност, проблематична геополитичка или локална ситуација, депресивна или манична стања, конзумирање различитих таблета или наркотика, нехајан и резигниран, или бар меланхоличан однос према стварности. Исто тако сам уочила тежњу ка обнови неоавангардистичких и постмодернистичких одлика, те је присутна и (графички) експериментална поезија. Много њих пише ангажовану поезију, или промишља о рату деведесетих. И још нешто, ово све важи и за велики број савремених романа.

            Однос према стварности у мојој поезији апсолутно дели нешто са свим овим што сам навела, можда се најпре може говорити о меланхоличном и резигнираном расположењу, с тим што бих рекла да се не ослањам (бар не за сад, и не свесно) на поменуте поетичке узусе, већ ми је битно преношење искуственог емотивног стања. У том смислу је мој песнички свет негде затворен сам у себе и бави се собом, што ће можда неки у данашњем контексту назвати и егоцентричним. Битно ми је да је поезија искуствена, уверљива и аутентична, да верујем у оно што прочитам и да она у мени изазове неко осећање. Не волим поезију за коју се осећа да је усиљена и промишљена. Ово о чему говорим можда и није на текстуалном плану доказиво, већ је пре нешто што се интуитивно осећа.

  • Читајући твоје „Унутрашње невреме“, приметио сам низ невероватно маштовитих поређења – храпаво попут мачјег језика, разапетост попут шишмиша, дрвеће као фигуре испијених светаца, сјај мртвачке постеље, руке отворене попут шестара и слично (а ничему, заправо, другом налик или попут). Шта микрокосмос са којим поредиш своја унутрашња стања и опсервације може да каже о твојој поезији, (п)о теби?

            Истина, то за поређења је истакла и Исидора Бобић која је написала први приказ моје збирке (изашао у октобарској свесци Летописа Матице српске). Те песничке слике сведоче о повезивању наизглед удаљених, чак и диспаратних елемената, углавном препознајем људско у предметном и обратно. Поредбене чланове, као што је можда и очекивано, доводим у везу углавном по физичкој/материјалној сличности или по атмосфери коју обе ствари (у мени) изазивају. Волим упечатљива и неочекивана поређења, било да их ја смишљам или да их читам код другога; мислим да ми је то, уз добру поенту на крају, највеће задовољство у поезији. То можда јесу “занатски”, стилски аспекти, али кад се боље размисли, ова два момента у песми су најчешће и окидачи за нека дешавања у читаоцу. Мислим да је, иначе, поређење у савременој поезији истиснуло метафору. Тешко је направити добро поређење, али је, богами, тешко сковати и добру метафору. Чини ми се да су чак и песници старијих генерација последњих година окренути пре поређењу него метафори, то је занимљив феномен.

  • Кажеш да се данашњи песници више користе поређењем – да ли мислиш да то говори нешто и о данашњем читаоцу? Уопштено, какав је твој претпостављени читалац, уколико га има?

            Сигурно да говори, поређење је као стилска фигура вероватно пријемчивије и приступачније решење ако имамо у виду ширу читалачку публику, али не само то, већ оно, бар из мог досадашњег читалачког искуства, некако иде руку под руку са наративношћу у поезији, са том “распричаношћу” и употребом свакодневног језика, којем је савремена поезија без сумње склона. Петар Матовић, на пример, тако пише. Такође, мислим да тај поредбени везник “као” или “попут” пружа одређену дистанцу у датом поредбеном односу, и уопште производи другачији ефекат у односу на метафору, која, бар по неком мом осећају, захтева веће инвестирање маште и креативности, веће “напрезање” ума при читању, јер то више није нешто што личи или подсећа на нешто, већ оно јесте нешто, што је потпуна другачија лирска ситуација. Метафора је, у том смислу, више на трагу херметичног (у најширем смислу те речи), док је поређење комуникативније.

            Што се тиче претпостављеног читаоца, нисам претерано о њему/њој размишљала. Извесно је да моју поезију ипак прати много више људи који припадају песничким и, уопштено, књижевним круговима, тако да могу да рачунам на “стручне” коментаре. Десило се, међутим, неколико пута да су ми се јавили људи који уопште нису из тог света, који су, просто, прочитали моје песме на интернету и осетили потребу да ми се јаве и кажу да им се допадају. То ме је много обрадовало јер је било неочекивано, а сигурно аутентично с њихове стране. У том смислу, а имајући у виду своју поезију, рекла бих да ће моју поезију најбоље осетити они који су аналитични а сензибилни, који препознају одређене наизглед неважне ситуације као значајне за гибање унутрашњег бића, који су у дослуху са самим собом и својим осећањима, аутентични према себи и у свом односу према свету.

  • Са жељом да ти се захвалим испред нашег Уредништва, за крај бих те питао још и – која је твоја поента?

Буквалиста какав јесам, схватићу ово као онтолошко питање. Не знам! То се свакодневно питам и то је ствар коју упорно покушавам да одгонетнем у својим песмама.

Јулско вече

Сима Пандуровић (1883-1960)

По стазама белим испранога шљунка
Пада летње вече мирисно и тихо;
Непрегледна поља плавога каћунка
Освежен је ветрић милујући них’о.

Лак вечерњи уздах иде преко рaвни.

Ал’ ја нисам знао да ће опет давни
Сви утисци једном оживети редом
Из јесени ведре, љубљеног пролећа,
Под хипнозом звезда и светлошћу бледом.

Миришу опојно душе пољског цвећа.

И над једва чујним таласима речним,
Над душама нашим којим вече прија,
Борећи се с тамом, просторима вечним,
Плави нам Канопус саучешћем сија.

Ти, најдаља чежњо очију нам земних!

Колико је душа на растанак спремних,
Колико је срца, надахнућа млада,
Отишло у море вечности далеко
Под зрацима среће и окриљем нада:

Да уздахе наше саслушава неко!