Најчитанији у 2019, Душан Захаријевић

Поводом чињенице да је поезија Душана Захаријевића,
од младих аутора, била најчитанија на нашој страници,
уредништво
Поенте је повело разговор о поезији са младим песником.

РЛ: У 2019. твоје песме су биле најчитаније на „Поенти“. Осећај је, јамачно, посебан, али бисмо свакако волели да знамо како се ти осећаш поводом тог сазнања?

ДЗ: Осећај је стварно посебан. Можда бих то најприближније могао описати као пуноћу осећаја благог задовољства, осећај да сам нешто урадио. Нећу рећи добро или лоше урадио, једноставно осећај да сам нешто урадио/створио, а читаност је реакција на то што сам урадио/створио. Дело живи у контакту са читаоцем, без обзира на то да ли је читање „позитивно“ или „негативно“. А добро је све док дело позива на читање, па и на поновно ишчитавање.

Лепо је знати да моје писање има поенту 🙂

РЛ: Судећи и по коментарима које наши читаоци остављају – а наше скромно мишљење са њима делимо – поенту свакако има. Који начин сматраш да је најбољи да поезија, данас, дође до читалаца – а кренимо од претпоставке да данас, ма шта причали злогуки, љубитеља песничке речи свакако има?

ДЗ: Наравно да има љубитеља песничке речи. Поезија је увек имала читаоце, уживаоце, поштоваоце или како год их назвали. Међутим, чини ми се да и поред тога није лако одговорити на ово питање. Нисам сигуран који је најбољи начин, али је свакако добро што постоје одређени часописи, портали, странице на друштвеним мрежама, фестивали и други догађаји на којима је могуће чути песничку реч. Јер, колико је битан простор за објављивање, толико је битно и јавно наступање и читање песама. Поред тога, мислим да критика и есејистика такође имају битну улогу у томе, мада ми се чини да ситуација може/мора бити боља, нарочито када говоримо о есејистици. Могуће је да грешим, али есеји о поезији и ономе што се данас догађа у песништву су нам потребни. Није решење само објављивати песме, вредновање и размена мишљења кроз критике и есеје су подједнако важни.

РЛ: Сложићу се са тобом, у потпуности, што се тиче есејистике и критике. Но, шта мислиш – могу ли до исхода истог значаја доћи они који поезију посматрају споља, као и они који је познају изнутра? Односно, шта различито могу – ако сматраш да могу – о посматрању песништва приметити једни и други?

ДЗ: Чини ми се да сваки аспект сагледавања има свој исход (неретко и исходе) који не мора нужно бити потпуно различит од оног другог, али свакако једним дело то и јесте. С друге стране, управо тај исход често може бити добра основа за сагледавање изнутра. Ради се о могућем и не нужном прожимању. Ако можемо некако да поједноставимо, посматрање поезије „споља“ могло би се односити пре свега на емоционални слој, можда и музички – дакле, све оно на шта читалац прво наиђе. Посматрање „изнутра“ захтева посвећеност, поновно ишчитавање, промишљање. Поезија је осећање, промишљање и делање. Кад кажем делање, пре свега мислим на напор аутора да реагује на то што осећа и промишља, а што свакако касније делује на примаоца, тј. онога ко са делом комуницира. Ако ствари додатно оголимо и померимо их до крајње линије, можемо рећи да је посматрање „споља“ (не)свиђање, а посматрање „изнутра“ мишљење. Свестан недостатака крајњих решења и сагледавања ствари „из крајње линије“, немам намеру да ниподаштавам било који приступ. Једноставно, реч је о различитим доживљајима,  приступима и схватањима поезије, а сваки од њих је легитиман. Отуда ће увек постојати оно што ће моћи да се осети, али неће моћи да се промисли, као и оно што ће моћи да се промисли, али неће моћи да се осети.         У том смислу, можда и није толико битно да ли ова два начина посматрања поезије воде до истог исхода, већ на који начин и у којој мери утичу један на другог, међусобно се потврђују и оповргавају. Не бих смео рећи да је то једносмеран или двосмеран процес/однос, биће да је мултидимензионалан и одвија се у свим правцима. 

РЛ: Поменуо си и присутност музичког слоја у поезији. До које мере, заправо, поезија и музика постоје заједно, а до које као одвојене уметности?

ДЗ: Мислим да никада нећу докучити до које мере поезија и музика постоје заједно и где је та граница која их одваја, али исто тако мислим да не могу постојати одвојено. Међутим, у неким размишљањима сам долазио до идеје да инсистирање на слоју звучања поезију може толико одвојити од смисла, да она изгуби значење и постане музика. Наравно, о овоме се може говорити теоријски, али још увек не знам да ли је то могуће и у пракси.
У поезији има много музике и обрнуто, она је есенцијални део песме и језика. Када говорим о овоме, не мислим само на звучање које се постиже римом нити на везани стих. И слободни и везани стих нуде могућности за развијање мелодије. Можда због тога слободан стих може представљати замку за песнике јер се неретко схвата као потпуна слобода, при чему се занемарују и мелодичност и рима, па стих клизи у разговорни стил. Све више схватам да је многолика мелодија језика, то је богатство које треба искористити. С друге стране, ни рима не мора бити само „очигледна“, много тога остаје неправедно запостављено у оним „неочигледним“ римама, у посебном распореду гласова, речи, пауза, белина. Нешто као када у музици имате скалу по којој свирате, а онда схватите да је музика и изван прописане скале што теоријски представља грешку – дисонанцу. Тако себи објашњавам џез музику која је све само не правило. Џез је у грешкама, али треба знати како и када те грешке искористити. Хармонија се прелива преко граница норме, да се тако изразим. Тако је и са језиком. Норма је битна за језик, али када говоримо о поезији, никако не смемо остати само у границама норме. Језик пева своје мелодије, унутрашња тектоника песме је подједнако битна као и спољашња.    

РЛ: Упознали смо те као песника, међутим ти се бавиш и музичким стваралаштвом. Да либи био вољан да поделиш са нама своју музику, и рекао нешто о њој?

ДЗ: Наравно, рад сам поделити са вама све што радим 🙂
Музиком се бавим одавно, тачније у 8. разреду сам почео да учим да свирам гитару. Нисам ишао у музичку школу, сам сам учио. У почетку се моје бављење музиком односило само на свирање других песама. Како сам временом напредовао, тако сам почео да размишљам у смеру стварања, а не само репродуковања туђих песама. У то време сам већ писао поезију, па ми идеја да напишем текст за песму није била страна. Полако сам почео да компонујем своје песме за гитару, а касније сам се посветио и учењу музичке продукције. Кад кажем да се бавим продукцијом звучи баш озбиљно, тако да морам мало да ублажим причу да не буде да сам професионалац. Напротив! Тек сам ушао у све то, учим и даље. Иако ми је веома занимљиво, није лако. Музичка продукција је посебна прича, а ја се трудим да оно што снимим бар мало дотерам да може да се слуша. У сваком случају, све радим сам. 
Прошле године сам покренуо и YouTube канал под својим именом где објављујем све што снимим и направим. Кажем направим јер није да само снимам песме за гитару, већ ме је пут навео и на идеју да зађем у „електронску музику“. Ово је изузетно широк појам, али рецимо да је то електронска музика. Ионако се не трудим да дефинишем то што радим. Тако да се тренутно на каналу налазе неке ствари из ове „електронске“ сфере које објављујем под именом DZ, а под својим правим именом и презименом објављујем песме које сам компоновао углавном за гитару и глас. За сада је то једна песма снимљена 2013. године, друга ће ускоро бити објављена, а имам у плану да снимим још неколико песама које већ неколико година чекају на то.
Ако некога занима, може да послуша шта радим. Уколико га заинтересује, на каналу може пронаћи и друге ствари:

 

РЛ: За крај – која је твоја поента?

ДЗ: Све ми се више чини да је поента – смисао (у најобухватнијем значењу, да не кажем смислу). То је исходиште и уходиште и без њега свет се не би држао (да се послужим стиховима који ми у овом тренутку употпуњују мисао).

Семе постојања што клија сред трајања.

Веровање у било какав смисао штити нас од равнодушности која све(т) поништава и уводи у стање пуког трајања. Живот је осећати смисао, живети значи стварати га. 

И кад ме већ вуче на стих:

 

Кад падне све, човечност занеми
Негде у свести гине мисао
Тихо aве душама устреми
Да огласи свеопшти смисао.

 

Поетика и екологија

Милош Пуђа (1999)

I

Што слиједи, је читање различитих пјесама са карактеристичним главним мотивима. Изабране су насумично, како нису активно скупљане, но случајно. Многе од ових боље су вјероватно остале непримјећене. Ја отворено позивам друге да дотуре пјесме сличног калибра.

Важно је замјетити да се ми налазимо у својеврсном преокретању, једном неочигледном и недовршеном. Поезија прелази из пасторалног и сељачког, у модерно индивидуалистичко, до оног савременог градског или урбаног — које би најбоље било описати са узајамно неповезаним али суштинским једнаким искуствима. Због тога, је можда, данашња поезија на удару просјечног, јер се не да разликовати од стварно луцидног и неповезаног осјећања свијета. Елем, такве природе нису пјесници које ћу спомињати (заправо, мало је пјесника који имају конзистентно искуство) него њихове пјесме, које заблистају између страница медиокритета. Прва је пјесма Марка Голара, Словенца, која се зове Тако се све конча (Tako se vse konča):


Tako se vse konča,
ko dan ugasne
in črno luč
prižge večer.

Zakaj je cvet osut
cvetočega jasmina,
zakaj so prepelice
v pšenici skrile 
pod ranjeno perut
utrujeno glavo?

Tako se vse konča
ko dan ugasne
in črno luč prižge zvečer,
ko dan za sabo
zapira dnevnu dver.

              

Тако се све конча,
кад дан се угаси
и црно свјетло
започне вече.

Зашто се цвијет осушио
цвијетајућег јасмина,
зашто су препелице
у пшеници скриле
под рањено крило
уморну главу?

Тако се све конча
кад дан се угаси
и црно свјетло започне вече
кад дан за собом
дневну капију затвара.

 

Пјесма је чисто еколошка и бави се искључиво непосредним искуством које превазилази себе. Пјесници намјерници би требали обратити пажњу на парадоксалну структуру пјесме. Њен наслов јасно асоцира на свршетак, као и њена коначна слика; а ипак, понављање (!) прве и треће строфе нас уводи у круг, у својеврсно коло, гдје су вјечност скриле кратке слике са оштрим обртом. Наиме, сем слике ту нема ничега. Ту нема дубљег значења — оно што је дано је то што се жели одати, пјесник у слици не скрива смисао, он је дат структуром пјесме. Он је вјероватно случајно постигао овај резултат, али ништа мање није успјешан од намјерног — као што се и дивимо случајно изграђеној природи — али је важно наопоменути на њега, јер у урбаној поезији се он занемарује из потребе „јасности“ која опет постаје збуњена.

Да потврдим своју тезу, сљедећа пјесма најбоље оцртава успјелу пасторалну изградњу индивидуалног искуства.
Нажалост, аутора нисам прибиљежио.

Коме ли кајсију зрим
пустаром винове лозе
Кошуља мушка праг постеље
                               јоргованом куне
заискри пород зида
У срцу стакленац
сатима гони љиљане
по јастуке одбеглих птица
Госпођо
                              била једна фреска
                              на дну реке
и то је све што знам
о писму врелих дана
кад багрем јесен обистини

Пјесникова маштовист лежи у стварању спона између неповезивих ствари. А много је лакше повезати нешто вјечно и утемељено него склоно промјени. Еколошки феномен у поезији је најбоље дан стихом „кад багрем јесен обистини“ јер у њему је садржана пјесникова неприсутност и непотреба искусти појаву да је опјева (пошто она саму себе открива), док са стихом „Коме ли кајсију зрим“ карактерише пјеснички феномен, пошто се пјесник подређује немогућности да допринесе кајсији ишта, осим да се њоме освијести, а притом освијести и њу. Кажем еколошки, јер саме појаве су независне од човјека, док урбана поезија захтјева присутност човјека како би постојала.

Даље, прилажем пјесму Еве-Лизе Манер (Eeva-Liisa Manner), Асимилација (са финског):

Показаћу ти стазу
којом сам ишла

ако се вратиш
ако се једног дана вратиш
да ме нађеш

да ли ћеш спазити да се све и сваког трена мијења
и постаје упрошћеније и све једноставније
(као што су дјечији цртежи
или почеци живота: азбука душа)

доћи ћеш у топли крај
у један сумрак пун благослова
али тад ја више нећу бити ја,
већ шума.

Сматрам да је ово скоро проповједничка пјесма, која нам приказује неминовност нашег прелазног друштва, из индустријског у друштво доколице. Пјесникиња није као претходна два пјесника, како очигледно даје своје изјаве и запажања и не прикрива их уопште. За то, увијек, и нема потребе. Пјесма је изграђена да би била просте природе, да су коришћене ријечи меке и благе у ма којем језику, али да је завршница страхоупливна. Иза нас не остаје ништа материјално, да се може уопште успоредити са дуговјечношћу природе и нашег искуства. Ни један се колосеум, ни једно индустријско постројење, ништа, се не да успоредити са искуством човјека у једном дану, или искуством природе у једном сату.

У потреби усложњавања језика и језичког искуства ми смо исти осакатили и не примјетивши то. Нама нису потребни нови начини пјевања, нити су нам потребни нови изрази, и технички рјечници. Нама понајвише фали луцидног искуства оног чиме смо окружени. Престали смо се дивити, и почели смо безосновано мислити. Данашњи пјесници више ни не пјевају, него пишу. Назив дан овом тексту је мало несрећан, јер је тешко опипљиво искуство за које се каже да је „еколошко.“ Накалемио бих још једну пјесму, и потом покушао дати конкретан одоговор. Сљедећа је пјесма Иљеша Ђуље (Gyula Illyés), Мађара, прикладно за пред крај названу Вечерња пјесма:

И данашњи дан сам
                                        Плијен свој ловац
                                        Товар кочијаш
                                        Труд свој жетелац
Донио кући
Сјај прозора који стражари у ноћи:
                                                                     Добро
                                                                     У злу
Кућа
            у којој чекају на мене
То ми је мјесто
Надница ми је ипак само залогај смрти
Не срце: бит постаде безбожна у тамном
Спавај са мном.

II

Еколошка пјесма постоји као природна појава. Урбана због човјековог тумачења.

Пјесник се не смије ослонити на динамичан систем, јер пјесма није динамична сама по себи, како је ограничена обликом и садржајем, а једина динамика је произвољна — динамика различитог расуђивања симбола (човјеково дјеловање), која, опет, није природна пјесми. Пјесми је једино урођено оно што јој је једном па навијек дано. Тако ни пјесник не смије сматрати да ће успјешно описати један савремени систем динамике ишта боље него што појединачно искуство може. Стога се често чини да су пјесници потпуно отуђени од оног што проповиједају, јер је савремено искуство исцјепкано и накарадно, а шавови који га држе су лабилни и произвољни.

Не постоји стабилан систем у нашем динамичном; али стога постоји у природи, па стога и пјесник мора тражити симбиотичко схватање, својеврсну дијалектику. Све наведене пјесме су настале од ’80-их надаље, и свака је у различитом степену присутности урбаног. Али свака, такође, садржи људску отуђеност, која је најочигледнија у Иљешовој пјесми, а најмање опет у Манериноj. Међутим, оно што их повезује је стабилна динамика, уравнотежена промјена. Иако су жртве система, остаје она сигурна и умногоме предвидљивија природа која их обликује у ријетке који су успјешно опјевали своје искуство са умом одраслог човјека. Што ће рећи, они не желе неодређено, него конкретно, а то се најбоље описује свезама са стварношћу, свезама са природом.

Да се феномен еколошког у поезији не да наћи само у природи, јасан је доказ Вечерња пјесма. Пјесничких слика који се баве природом нема, али постоји циклизација људског искуства, као што се и природа појављује у циклусима (да се ово још једном да потврдити, ваља опет погледати Голарјеву пјесму).

Али, феномен еколошког се понајбоље открива у сљедећем: у свакој од ових пјесама, природа није дана као мртва природа, као живописан предио намијењен умјетничкој слици. Природа је у свакој од ових један динамичан микрокосмос, ништа мањи ни већи од човјека, и ништа мање битан од његовог искуства.

 Дакле, гдје је нестала природна пјесма?  Не треба се много осврнути, па примјетити како савременој поезији махом нешто мањка. Док се пјесник све више окреће урбаном искуству (друштвеном или појединачном), губи се могућност дати одговор на земаљско бивање које се остварује судјеловањем са земљом, у смислу, да се природа открива човјеку, а не, како је данас, човјек открива природи. Ми смо њој већ знани! Ми смо њен дио, иако отуђени од Мајке природе, са неприсутним Оцем временом од којег ипак стријепимо. Сами смо си пресудили бити сирочад.

„О слатка стихијска земљо,“ како је говорио Е.Е. Камингс (E.E. Cummings), парафразирајући га, колико је само људи те хтијело подредити себи, а „ти одговараше им само са прољећем.“