Поводом чињенице да је поезија Душана Захаријевића,
од младих аутора, била најчитанија на нашој страници,
уредништво Поенте је повело разговор о поезији са младим песником.
РЛ: У 2019. твоје песме су биле најчитаније на „Поенти“. Осећај је, јамачно, посебан, али бисмо свакако волели да знамо како се ти осећаш поводом тог сазнања?
ДЗ: Осећај је стварно посебан. Можда бих то најприближније могао описати као пуноћу осећаја благог задовољства, осећај да сам нешто урадио. Нећу рећи добро или лоше урадио, једноставно осећај да сам нешто урадио/створио, а читаност је реакција на то што сам урадио/створио. Дело живи у контакту са читаоцем, без обзира на то да ли је читање „позитивно“ или „негативно“. А добро је све док дело позива на читање, па и на поновно ишчитавање.
Лепо је знати да моје писање има поенту 🙂
РЛ: Судећи и по коментарима које наши читаоци остављају – а наше скромно мишљење са њима делимо – поенту свакако има. Који начин сматраш да је најбољи да поезија, данас, дође до читалаца – а кренимо од претпоставке да данас, ма шта причали злогуки, љубитеља песничке речи свакако има?
ДЗ: Наравно да има љубитеља песничке речи. Поезија је увек имала читаоце, уживаоце, поштоваоце или како год их назвали. Међутим, чини ми се да и поред тога није лако одговорити на ово питање. Нисам сигуран који је најбољи начин, али је свакако добро што постоје одређени часописи, портали, странице на друштвеним мрежама, фестивали и други догађаји на којима је могуће чути песничку реч. Јер, колико је битан простор за објављивање, толико је битно и јавно наступање и читање песама. Поред тога, мислим да критика и есејистика такође имају битну улогу у томе, мада ми се чини да ситуација може/мора бити боља, нарочито када говоримо о есејистици. Могуће је да грешим, али есеји о поезији и ономе што се данас догађа у песништву су нам потребни. Није решење само објављивати песме, вредновање и размена мишљења кроз критике и есеје су подједнако важни.
РЛ: Сложићу се са тобом, у потпуности, што се тиче есејистике и критике. Но, шта мислиш – могу ли до исхода истог значаја доћи они који поезију посматрају споља, као и они који је познају изнутра? Односно, шта различито могу – ако сматраш да могу – о посматрању песништва приметити једни и други?
ДЗ: Чини ми се да сваки аспект сагледавања има свој исход (неретко и исходе) који не мора нужно бити потпуно различит од оног другог, али свакако једним дело то и јесте. С друге стране, управо тај исход често може бити добра основа за сагледавање изнутра. Ради се о могућем и не нужном прожимању. Ако можемо некако да поједноставимо, посматрање поезије „споља“ могло би се односити пре свега на емоционални слој, можда и музички – дакле, све оно на шта читалац прво наиђе. Посматрање „изнутра“ захтева посвећеност, поновно ишчитавање, промишљање. Поезија је осећање, промишљање и делање. Кад кажем делање, пре свега мислим на напор аутора да реагује на то што осећа и промишља, а што свакако касније делује на примаоца, тј. онога ко са делом комуницира. Ако ствари додатно оголимо и померимо их до крајње линије, можемо рећи да је посматрање „споља“ (не)свиђање, а посматрање „изнутра“ мишљење. Свестан недостатака крајњих решења и сагледавања ствари „из крајње линије“, немам намеру да ниподаштавам било који приступ. Једноставно, реч је о различитим доживљајима, приступима и схватањима поезије, а сваки од њих је легитиман. Отуда ће увек постојати оно што ће моћи да се осети, али неће моћи да се промисли, као и оно што ће моћи да се промисли, али неће моћи да се осети. У том смислу, можда и није толико битно да ли ова два начина посматрања поезије воде до истог исхода, већ на који начин и у којој мери утичу један на другог, међусобно се потврђују и оповргавају. Не бих смео рећи да је то једносмеран или двосмеран процес/однос, биће да је мултидимензионалан и одвија се у свим правцима.
РЛ: Поменуо си и присутност музичког слоја у поезији. До које мере, заправо, поезија и музика постоје заједно, а до које као одвојене уметности?
ДЗ: Мислим да никада нећу докучити до које мере поезија и музика постоје заједно и где је та граница која их одваја, али исто тако мислим да не могу постојати одвојено. Међутим, у неким размишљањима сам долазио до идеје да инсистирање на слоју звучања поезију може толико одвојити од смисла, да она изгуби значење и постане музика. Наравно, о овоме се може говорити теоријски, али још увек не знам да ли је то могуће и у пракси.
У поезији има много музике и обрнуто, она је есенцијални део песме и језика. Када говорим о овоме, не мислим само на звучање које се постиже римом нити на везани стих. И слободни и везани стих нуде могућности за развијање мелодије. Можда због тога слободан стих може представљати замку за песнике јер се неретко схвата као потпуна слобода, при чему се занемарују и мелодичност и рима, па стих клизи у разговорни стил. Све више схватам да је многолика мелодија језика, то је богатство које треба искористити. С друге стране, ни рима не мора бити само „очигледна“, много тога остаје неправедно запостављено у оним „неочигледним“ римама, у посебном распореду гласова, речи, пауза, белина. Нешто као када у музици имате скалу по којој свирате, а онда схватите да је музика и изван прописане скале што теоријски представља грешку – дисонанцу. Тако себи објашњавам џез музику која је све само не правило. Џез је у грешкама, али треба знати како и када те грешке искористити. Хармонија се прелива преко граница норме, да се тако изразим. Тако је и са језиком. Норма је битна за језик, али када говоримо о поезији, никако не смемо остати само у границама норме. Језик пева своје мелодије, унутрашња тектоника песме је подједнако битна као и спољашња.
РЛ: Упознали смо те као песника, међутим ти се бавиш и музичким стваралаштвом. Да либи био вољан да поделиш са нама своју музику, и рекао нешто о њој?
ДЗ: Наравно, рад сам поделити са вама све што радим 🙂
Музиком се бавим одавно, тачније у 8. разреду сам почео да учим да свирам гитару. Нисам ишао у музичку школу, сам сам учио. У почетку се моје бављење музиком односило само на свирање других песама. Како сам временом напредовао, тако сам почео да размишљам у смеру стварања, а не само репродуковања туђих песама. У то време сам већ писао поезију, па ми идеја да напишем текст за песму није била страна. Полако сам почео да компонујем своје песме за гитару, а касније сам се посветио и учењу музичке продукције. Кад кажем да се бавим продукцијом звучи баш озбиљно, тако да морам мало да ублажим причу да не буде да сам професионалац. Напротив! Тек сам ушао у све то, учим и даље. Иако ми је веома занимљиво, није лако. Музичка продукција је посебна прича, а ја се трудим да оно што снимим бар мало дотерам да може да се слуша. У сваком случају, све радим сам.
Прошле године сам покренуо и YouTube канал под својим именом где објављујем све што снимим и направим. Кажем направим јер није да само снимам песме за гитару, већ ме је пут навео и на идеју да зађем у „електронску музику“. Ово је изузетно широк појам, али рецимо да је то електронска музика. Ионако се не трудим да дефинишем то што радим. Тако да се тренутно на каналу налазе неке ствари из ове „електронске“ сфере које објављујем под именом DZ, а под својим правим именом и презименом објављујем песме које сам компоновао углавном за гитару и глас. За сада је то једна песма снимљена 2013. године, друга ће ускоро бити објављена, а имам у плану да снимим још неколико песама које већ неколико година чекају на то.
Ако некога занима, може да послуша шта радим. Уколико га заинтересује, на каналу може пронаћи и друге ствари:
РЛ: За крај – која је твоја поента?
ДЗ: Све ми се више чини да је поента – смисао (у најобухватнијем значењу, да не кажем смислу). То је исходиште и уходиште и без њега свет се не би држао (да се послужим стиховима који ми у овом тренутку употпуњују мисао).
Семе постојања што клија сред трајања.
Веровање у било какав смисао штити нас од равнодушности која све(т) поништава и уводи у стање пуког трајања. Живот је осећати смисао, живети значи стварати га.
И кад ме већ вуче на стих:
Кад падне све, човечност занеми
Негде у свести гине мисао
Тихо aве душама устреми
Да огласи свеопшти смисао.