Иван Деспотовић – “Иза”
И као да су некуда избачене
све оне стварчице из пријатељских витрина,
те међе детаљне попут андракâ,
шкољке које одувек наводно знамо.
Милан Ракуљ – Монолог мртваца на годишњем одмору
У случају физичког обрачуна,
блебане што у празно блебеташ,
књижевност би и имала смисла
Пет песама Јелене Весић
Често си тражио да ти покажем песме,
не слутећи да је то
као да добровољно даш децу
људима у црном ауту који тобож питају за улицу;
Стефан Пајовић – Четири песме
Ако су нам возови спори,
станице су још спорије.
Сара Ненадић – “Неке ствари”
Неки стари неке ствари
некад не изусте стварно
Лазар Биорац – “Земља, пакао”
И гракте грозоулаци
кроз грдна згромилишта –
nevermore, nevermore, nevermore,
ничево, nada, ништа.
Кристина Вулетић – “Све је под апсолутном контролом”
Мој господин психолог каже
Сневач
Не Сањар
Сањар је нешто сасвим друго
Милица Радосављев – “Како се воли”
Он уписује у роковник кад се мора насмејати и унапред зна да неће бити забавно.
Теодора Марковић – “Исповест пролога”
Нема мојих људи
Однела их смрт
Нема моје куће
Однела је вода